Na konferenciji u Stokholmu 1972. godine usvojena je Stokholmska deklaracija koja definiše principe za očuvanje i unapređenje životne sredine i sprečavanje njenog pogoršanja kroz međunarodnu saradnju. Pored toga, doneta je i odluka o formiranju UNEP i uspostavljanju Svetskog dana zaštite životne sredine.
Na Stokholmskom univerzitetu je od 15. do 17. septembra održana konferencija u čast 50 godina od prve konferencije UN o čovekovoj sredini, pod sloganom “Zdrava planeta za blagostanje svih – naša odgovornost, naša šansa” sa porukom da svi zajedno treba da delujemo, bez ostavljanja ikoga iza sebe.
Među različitim panelima iz oblasti međunarodnog ekološkog prava se našla i tema koja se odnosi na razlike između država Severa i Juga, gde je skrenuta pažnja na to da je siromaštvo zapravo najveći zagađivač i da razvijene države nose punu odgovornost za zagađenje do kog dolazi. Postavljeno je i pitanje da li bi trebalo razvijenim državama uračunati u njihov godišnji ekološki otisak i zagađenje koje njihove fabrike proizvode u siromašnijim državama.
Zemlje u razvoju trpe mnogo veće posledice klimatskih promena od razvijenih država. Pomenute su trenutne poplave u Pakistanu, te je skrenuta pažnja na to da ukoliko želimo bolju budućnost za sve, moramo aktivno raditi i na međunarodnom ekonomskom pravu, uključujući i ekonomske aspekte međunarodnog ekološkog prava.
Međunarodnim pravnim sistemom dominira međunarodno ekonomsko pravo, te je činjenica da rešenje leži u razmišljanju o promenama na globalnom, a delovanju na lokalnom nivou još jednom podvučena, kao i to da su održiva proizvodnja i potrošnja kamen temeljac održivog razvoja. Neophodno je nalaženje trajnog rešenja kako motivisati proizvodnu industriju da pristupi promeni, a u tom procesu krenuti od nižih sistema ka višim. Svakako, bilo bi potrebno i povezati javno učešće i pristup informacijama sa kompanijama i dopreti do potrošača, jer je sama trgovina kompleksan sistem, a transparentnost informacija je ključ ka početku promena.
Postoje dve prizme kroz koje možemo da posmatramo našu budućnost. Jedna je pesimistična, a to je ćemo u nekom momentu izumreti kao dinosaurusi i bićemo još jedan primer vrstama koje ostanu iza nas kako ne treba postupati. Druga prizma sadrži malo više optimizma u sebi – više integracije, mogućnosti za rad na izazovima o kojima se nije toliko razmišljalo do sada, i na kraju, pomoć u tome da UNEP i ostale ekološke organizacije rade zajedno sa finansijskim institucijama kako bi mogli doprineti konačnom pronalaženju odgovora na postojeće izazove.
Jedan od panelista je zaključio: „međunarodno ekološko pravo mora hitno da promeni kurs razvijanja, jer polako, ali sigurno, pomaže u legalizaciji postepenog uništavanja planete Zemlje.“
Jana Sovilj, student Zajedničkog nordijskog master programa iz međunarodnog ekološkog prava