Nema sumnje da globalna ekološka kriza samo raste i da ekološko pravo i dalje pokušava da nađe najbolji način kako da zaštiti životnu sredinu. Koncept “prava prirode” je nastao 1972. godine, kada je Kristofer Stoun objavio knjigu pod nazivom “Da li drveće treba da ima pravnu sposobnost? Ka subjektivnim pravima objekata prirode”. U knjizi, Stoun tvrdi da se u postojećoj konstrukciji zakona, priroda smatrala nečime što nema svoja prava i elaborira na temu toga zašto bi priroda trebalo da ima zakonska prava. Zagovornici ove ideje pominju takođe prava prirodnih zajednica, ekosistema i drugih ekoloških entiteta, kao što je Majka Zemlja.
Generalna skupština UN je 2009. godine, na čelu sa Višenacionalnom državom Bolivijom, proglasila 22. April “Međunarodnim danom planete Zemlje”. Kasnije, 2012. godine, u Boliviji je donet Zakon o Majci Zemlji. Cilj ovog zakona je da “uspostavi viziju i osnove integralnog razvoja u harmoniji i ravnoteži sa Majkom Zemljom da bismo živeli dobro, garantujući kontinuirani kapacitet Majke Zemlje da regeneriše prirodne sisteme, oporavlja i jača lokalne prakse i običaje predaka…”. U Ekvadoru su prvi put 2011. godine donete odluke o prvim tužbama koje su za predmet imale prava prirode, a u skladu sa ustavnim odredbama ove države, koje podržavaju prava ekosistema. Naredne godine, na Novom Zelandu su reka Vanganui i njeno okruženje stekli status pravnog lica Te Ava Tupua, potvrđujući duhovnu vezu plemena Maori sa rekom. Kanije, 2017. godine, Parlament Novog Zelanda je dovršio Zakon o Te Ava Tupui, dajući reci Vanganui kao ekosistemu, pravni status.
Pomenuta revolucija prava prirode se prenela i na Evropu – na primer, 2019. godine je grupa političara, pravnika i ekoloških aktivista u Francuskoj objavila članak u kome zahteva da reka Sena dobije status pravnog lica. Prošle godine su nacionalni savetnici u Švajcarskoj predstavili svom parlamentu “Inicijativu za prava prirode”, zahtevajući priznanje prava na zdravu životnu sredinu i prava prirode. Takođe, 2021. godine su građani Korzike priznali prava reci Tavinjano, koja je time postala prva reka u Francuskoj kojoj je priznat status pravnog lica. U članku “Šta ako bi planina Švarcvald bila sama svoj vlasnik? Perspektiva Zakona o ustavnoj svojini o pravima prirode”, Bjorn Hups navodi da bi “posedujući sami sebe, prirodni entiteti imali brojna sredstva kojima bi mogli da odbiju ljudski uticaj od svojih prirodnih tokova”.
Iako je praksa po ovom pitanju još uvek u razvoju, činjenica da bi prirodnim entitetima prava mogla da budu priznata i da bi time mogli da dobiju pravo da traže restituciju kada su oštećeni čak i onda kada nisu eksplicitno zaštićeni određenim zakonima je obećavajuća. Očigledna mana ovoga je to što još uvek nije jasno da li bi onda priroda mogla da bude odgovorna i za štetu nanetu ljudima ukoliko bismo joj priznali status pravnog lica. Sa druge strane, davanje prava prirodi bi moglo da stane na kraj svim oblicima njenog zagađivanja i uništavanja. Na kraju, kako je Karl Sagan jednom rekao, Zemlja je jedini dom koji smo ikada imali. Zbog toga, potrebno je naći optimalan način da se zaštiti živa i napredujuća priroda, kao i lokalno i starosedelačko stanovništvo koje predstavlja pravog zaštitnika prirode.
Fotografije: Đorđe Vukojičić