Svake godine kada krene grejna sezona, i smog se spusti na Beograd, isto pitanje postaje aktuelno – kako se nositi sa zagađenjem vazduha u srpskim gradovima? Već godinama je Beograd u vrhu liste najzagađenijih gradova sveta kada je reč o kvalitetu vazduha, a prate ga i drugi veći gradovi, poput Niša, Novog Sada i Valjeva. Pretpostavljamo da bi učestalija merenja pokazala da i manja mesta u Srbiji, i na Balkanu, imaju veliki problem sa lošim kvalitetom vazduha. Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu, 17 hiljada ljudi godišnje u Srbiji umre od posledica zagađenja vazduha.
Iz tog razloga smatramo da je korisno podsetiti na pravni okvir Republike Srbije koji se odnosi na zaštitu kvaliteta vazduha.
Pravo građana Srbije da uživaju čist vazduh ima značajnu pravnu osnovu u okviru Ustava i Zakona o zaštiti vazduha. Ova prava građana i obaveze države čine deo šire legislative koja se odnosi na očuvanje životne sredine i prevenciju zagađenja. Harmonizacija našeg prava sa propisima Evropske unije, kao i praksa EU dodatno naglašavaju potrebu zaštite kvaliteta vazduha i mogu poslužiti kao model za efikasniju primenu zakona u Srbiji.
Pravni okvir za zaštitu kvaliteta vazduha u Srbiji
Pravo na čist vazduh implicitno je sadržano u Ustavu Republike Srbije (Ustav), koji u članu 74. garantuje pravo na zdravu životnu sredinu. Ovim pravom se od države očekuje da obezbedi zadovoljavajuće standarde kvaliteta životne sredine, uključujući zadovoljavajući kvalitet vazduha. Ovo ustavno pravo dodatno je razrađeno Zakonom o zaštiti vazduha, koji u velikoj meri reguliše odgovornosti i mere koje država, kao i operateri, moraju da preduzmu kako bi sprečili, kontrolisali i smanjili zagađenje vazduha.
Vlada, na predlog Ministarstva, propisuje zahteve kvaliteta vazduha, koje čine vrednosti graničnih vrednosti nivoa zagađujućih materija u vazduhu, donje i gornje granice ocenjivanja kvaliteta vazduha, kritičnih nivoa, granica tolerancije i tolerantnih vrednosti, ciljnih vrednosti i dugoročnih ciljeva zagađujućih materija u vazduhu, koncentracija opasnih po zdravlje ljudi i koncentracija o kojima se izveštava javnost.
Zakon o zaštiti vazduha u Srbiji postavlja sledeće ključne obaveze za državu:
- Praćenja i procena kvaliteta vazduha: Država je obavezna da uspostavi mrežu za merenje kvaliteta vazduha, koja uključuje odgovarajuće uređaje i metodologiju za kontinuirano praćenje nivoa zagađenja. Na osnovu ovih podataka, nadležni organi sastavljaju godišnje izveštaje o stanju kvaliteta vazduha.
- Postavljanja graničnih vrednosti i ciljeva: Država je dužna da propiše granične vrednosti za zagađujuće materije u vazduhu, u skladu sa evropskim i međunarodnim standardima, kako bi se sprečio štetan uticaj na zdravlje i životnu sredinu.
- Planovi kvaliteta vazduha: U slučajevima kada se prekorače dozvoljene granične vrednosti zagađujućih materija, država je u obavezi da izradi i sprovede planove zaštite kvaliteta vazduha. Ovi planovi treba da predlože mere za smanjenje zagađenja, kao što su ograničenja emisija iz saobraćaja, industrije i drugih izvora.
- Izdavanje dozvola: Svaki operater industrijskih postrojenja koja emituju zagađujuće materije u atmosferu mora dobiti dozvolu koja se izdaje na osnovu procene uticaja na životnu sredinu. Država je odgovorna za nadzor i reviziju ovih dozvola, kako bi se osiguralo poštovanje propisanih ekoloških standarda.
- Transparentnost i dostupnost informacija: Zakon obavezuje nadležne organe da obezbede javnosti pristup informacijama o kvalitetu vazduha i planovima za poboljšanje. Agencija za zaštitu životne sredine, nadležni organ autonomne pokrajine i nadležni organ jedinice lokalne samouprave dužni su da podatke o kvalitetu vazduha učine dostupnim javnosti i objave u sredstvima javnog informisanja, elektronskim medijima, kao i na svojim veb-stranicama. Građani, mediji i organizacije mogu pristupiti ovim podacima i koristiti ih kao osnovu za iniciranje pravnih postupaka kada država ili operateri ne ispunjavaju zakonske obaveze.
Operateri koji koriste tehnologije ili materijale koji proizvode zagađujuće materije imaju obavezu primene najboljih dostupnih tehnologija, što uključuje upotrebu filtera, katalizatora i drugih uređaja; a dužni su i da obaveštavaju nadležne organe o svim incidentima, kao i da redovno izveštavaju o emisijama i preduzetim merama.
Vlada Republike Srbije je 2020. godine usvojila Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP) u cilju rešavanja problema emisija iz najvećih izvora zagađenja u zemlji. Republika Srbija je po prvi put pripremila Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom, koji predviđa scenarije, aktivnosti i budžet, koji bi bili potrebni kako bi se smanjile smrti povezane sa zagađenjem vazduha. Za sada, prema dostupnim merenjima, deluje kao da nema puno pomaka u ovoj oblasti.
U nedavno završenim i još uvek tekućim građanskim parnicama koje su pokrenule nevladine organizacije i građani protiv zagađivača vazduha, primećuje se mogućnost korišćenja odredbi Zakona o obligacionim odnosima – pre svega odredbe vezane za naknadu štete, i Zakona o svojinskopravnim odnosima. Ove odredbe oslanjaju se na već pomenute obaveze države i operatera, kao i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, pružajući pravnu osnovu za delovanje u ovakvim slučajevima, radi postizanja zaštite prava građana na zdravu životnu sredinu, odnosno na čist vazduh.
Prava građana i uporedna praksa EU
Uprkos postojanju zakonskih odredbi o zaštiti kvaliteta vazduha, u Srbiji nije jasno definisano individualno pravo građana na čist vazduh kao što je to postignuto u praksi Suda pravde Evropske unije (CJEU). Evropska unija ne sadrži eksplicitno pravo građana na čist vazduh u svojim zakonima, ali su kroz sudsku praksu uspostavljena prava koja građanima omogućavaju da pravno deluju u slučaju prekomernog zagađenja vazduha.
U Janecek slučaju (C-237/07) sud je presudio da građani koji su direktno pogođeni prekoračenjem graničnih vrednosti zagađujućih materija imaju pravo da zahtevaju od nacionalnih vlasti donošenje akcionog plana za smanjenje nivoa zagađenja.
U slučaju C-404/13 CJEU je naglasio da su svi građani ili pravna lica koja su direktno pogođena kršenjem Direktive o kvalitetu vazduha (AAQD) ovlašćena da od nacionalnih vlasti traže da prekinu to kršenje. U ovom slučaju, sud je naglasio da je dužnost nacionalnog suda da, ukoliko je to potrebno, naloži preduzimanje potrebnih mera.
Uz sve pomenuto, bitno je navesti i to da Evropski sud za ljudska prava već decenijama razvija bogatu praksu zaštite prava na zdravu životnu sredinu kroz tumačenje drugih prava propisanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, te da je tu praksu moguće primeniti i u Srbiji, kako naš Ustav predviđa direktnu primenu ratifikovanih međunarodnih konvencija i praksi međunarodnih sudova.
Zaključak
Domaći propisi i pravna praksa EU pokazuju da građani Srbije imaju mogućnost da zahtevaju odgovornost države u vezi sa zaštitom prava na zdravu životnu sredinu, koja uključuje i čist vazduh. Kao i uvek, može se postaviti komentar da Srbija ima dobre propise, ali je primena istih upitna. U budućnosti je potrebno povećati investicije usmerene na poboljšanje kvaliteta vazduha, omogućiti pristup pravdi građanima i organizacijama u slučajevima kada dođe do kršenja propisa operatera ili netransparentnosti u izveštavanju o kvalitetu vazduha, kao i efikasnije sankcionisati prekršaje.
Primena pravnih standarda i prakse EU mogla bi pomoći Srbiji da ojača svoje zakonodavstvo i primenu zakona, štiteći zdravlje građana i životnu sredinu od štetnog zagađenja vazduha.