Države, svesne ekoloških problema i katastrofalnih scenarija sa kojima se svet danas suočava, preduzimaju različite aktivnosti kako bi osigurale poštovanje obaveza zaštite životne sredine preuzetih brojnim međunarodnim sporazumima. Međutim, države same ne mogu biti jedini akteri u izgradnji održivije infrastrukture i finansiranju projekata koji doprinose održivosti, zbog čega one podstiču privatne subjekte – korporacije i finansijske institucije, da ulažu u održive projekte, i kao regulatori olakšavaju ovim privatnim akterima ulaganje u održive, odnosno „zelene“ projekte.
Jedan od glavnih načina finansiranja projekata koji vode smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte i globalnog zagrevanja, povećanju energetske efikasnosti, i razvoju zelene tehnologije jeste emitovanje zelenih obveznica. Na ovaj način investitori u „zelene“ projekte prikupljaju kapital za investiranje, a ulagači su sigurni da ulažu u investiciju koja doprinosi zaštiti životne sredine, za koju se vezuje manje striktna regulativa i relativno manji troškovi usled porasta cena ugljenika na EU ETS-u i drugih nameta koje trpe projekti „prljavih“ tehnologija.
Evropska unija već decenijama aktivno preduzima korake ka implementaciji održivog finansiranja radi tranzicije ka klimatskoj neutralnosti. Nakon što je Evropska komisija u julu 2021. godine iznela predlog o kreiranju jedinstvenih standarda u emisiji Zelenih obveznica, novina u ovim koracima je dogovor Saveta i Evropskog Parlamenta o kreiranju evropskih Zelenih obveznica (EuGB), koji će biti konkretizovan u zvaničnoj regulativi.
Ovakva regulativa emisije zelenih obveznica uvezaće se sa standardima EU taksonomije, koja postavlja sveobuhvatne uslove koje ekonomska aktivnost mora da ispuni da bi se kvalifikovala kao ekološki održiva.
Novi standard emitovanja obveznica služi najpre izbegavanju ekomanipulacije, kako omogućava emiterima obveznica da dokažu da su finansirali projekat koji je zaista „zelen“, odnosno koji zaista doprinosi smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte, umanjenju ili sanaciji zagađenja, i sličnim ciljevima zaštite životne sredine. Pored toga, investitori koji kupuju obveznice moći će da lakše pristupe zelenom finansiranju, da upoređuju različite vidove ulaganja i najvažnije – da budu informisani o investiciji u koju ulažu.
Standard u emisiji zelenih obveznica stvoriće jedinstvene zahteve za emitere obveznica koji žele da te obveznice okarakterišu kao „Evropske zelene obveznice“, a koje će morati da budu prilagođene EU taksonomiji, uz pretpostavku da su ti sektori pokriveni EU taksonomijom, uz mali prostor za fleksibilnost koji je uslovljen daljim kretanjima Evropske unije ka klimatskoj neutralnosti. Takođe uspostavlja sistem registracije i nadzorni okvir za spoljne recenzente evropskih zelenih obveznica. Da bi se sprečila ekomanipulacija na tržištu zelenih obveznica uopšte, regulativa takođe predviđa neke zahteve koji se tiču dobrovoljnog izveštavanja o drugim „održivim“ obveznicama izdatim na teritoriji EU.
Superviziju nad primenom ove regulative vršiće kompetentni državni organi država članica, onako kako države članice to urede.
Pregovarač Evropskog parlamenta Paul Tang navodi sledeće „Sa 100 triliona evra godišnje trgovine, evropsko tržište obveznica je jedina najpopularnija opcija za preduzeća i vlade da prikupe finansije. Evropska unija je večeras napravila veliki korak u ozelenjavanju ovog ogromnog tržišta usvajanjem prve uredbe u svetu o zelenim obveznicama. Ali takođe smo otišli dalje vezivanjem zelenih obveznica za ukupnu zelenu tranziciju kompanije u celini.“
Potpuno je jasno da zelena tranzicija neće doći samo kroz finansiranje i napore uložene od strane javnih organa. Za dostizanje ciljeva postavljenih Pariskim sporazumom i ciljeva SDG agende nužno je uključiti i privatni sektor, odnosno podstaći privatne subjekte da ulažu u zelene projekte. Dalja standardizacija u ulaganju u održivi razvoj i zelene tehnologije olakšaće svim zainteresovanim stranama, i onemogućiti ekomanipulaciju.
Fotografije: Đorđe Vukojičić